SOBA 23

Kada su zbog nečeg zatvoreni u određenom prostoru - ma kako međusobno bili različiti - ljudi otpočnu komunikaciju silom prilika. Zatim razgovaraju, i to može biti prijatno. Ali, desi se da u datom trenutku neko izgovori jednu jedinu riječ, koja, potom izazove čitave ispovijesti. Ne znam, al' zamišljam da muškarci "ispovijedaju" uglavnom anegdote iz vojske ili iz teretana, "prenose" utakmice koje su inače svi gledali, i tek u polusnu progovore o ženama. Žene, međutim, što god pričale, govore - o sebi

Objavljeno: 07. 04. 2019 - 12:18

Zbog svoje smotanosti i nesmotrenosti, povrijedila sam nogu i završila na nekoliko dana u lokalnoj bolnici, u gradu na sjevero-istoku Crne Gore. Smjestili su me u sobu na kraju dugačkog, zelenog hodnika. Broj 23. Bilo je kasno popodne, tišina i u hodniku i u samoj sobi; kroz otvoren prozor čule su se ptice. Žene su ćutale, činilo se da me i ne vide. Knjiga i enigmatski časopisi - moji spasioci od neželjenog društva, zaokupili su mi pažnju. U tišini je počela noć. Beskrajno duga, dosadna i iscrpljujuća. Najstarija gospođa do prozora je u snu prvo teško disala, zatim testerisala i škripala, pa zviždala kao da želi zaustaviti pomahnitali voz, a onda uzimala zalet i ponavljala istim tempom isti repertoar; mlađa ženica svijetlih očiju, ljepuškasta i nježna, mirno je ležala na svom jastuku i gledala u plafon; treća žena, u krevetu do mog, okretala se tamo-amo, psovala i svoju bolest i doktore i staricu koja hrče, možda i mene. "E, crna ja, crna ja...", kratko je završila i zaspala. Mislim da te noći nisam ni zažmurila.

Sjutrašnji dan sa vizitama, bljutavim obrocima i predosadnim posjetiocima, odužio se do očaja... Zaspala sam nakon neke injekcije. Probudio me je smijeh: žene su se kikotale sa svojih kreveta. Biće da sam pričala u snu. Imam taj običaj.

Kako god, to je do kraja ubilo bezvoljnost u sobi, i razgovor je počeo. Najviše je pričala gospođa do mene - odnekud joj je palo na pamet da priča o čizmama! Stara gospođa se nadovezala utvrdivši da više "niko ne proizvodi onakve čizme", kakve je ona nekad nosila. Vesela ženica je objasnila svoje viđenje i svrhu mode u potrošačkom društvu, pa smo lagano prešle na važnije teme. Sat po sat i noć nas je opet opkolila, razvezavši nam jezike. Na red je došla i ljubav. Koliko je ljubav važna? Je li ljubav bila ljubav i prije pedeset i dvjesta i hiljadu godina? Sve pitanja od životne važnosti, i baš je stara dama "uhvatila riječ":

- Ljubav je, jadne ne bile, kazna... Što sve čo'ek iz ljubavi učini, sačuvaj bože!

Ispričala nam je vrlo neobičnu priču:

- Imam dva sina, obojica ka' vile. Ne što sam im majka, no stvarno lijepi, dobri momci. Na oca. Muž mi je bio silan, zgodan, za trojicu je valjao.Oči mu bile ka' dva ugarka. Jedan mi sin ode na brod i, eno ga, još tumara po svijetu bijelome - ni žene, ni đece, a mlados' uvela. Ja reci, ne reci, ne pomaže - ostaće mi sam, vidim lijepo. Ovaj drugi ne, no pravi ženskaroš. Milija mu suknja od majke rođene. Tek, jednom se i on ozbiljno zaljubi. Ja sva srećna. Reče da će da je dovede da se upoznamo.

Dođe ljeto, dođe i ta đevojka. E, kukala ti majka, toga zla! Živi i radi u Englesku, u London, uređuje stanove, kuće. Para ima. A u našu varoš dolazi ljeti, jer joj je ujčevina tu, pa navikla. Voli da dođe. Tako se i sa mojim sinom upoznala, zavoljeli se, i eto nje ovaj mjesec kod nas, eno moga sina sljedeći mjesec kod nje. Nama ljeti puna kuća rođaka, dolaze i komšije, živimo tako sa svima lijepo i složno. Kad to zlo, nafrakano, spava do jedanaes', digne se, pa pravac u kuhinju i pita je l' skuvana kafa!?! A sve po kući šeta u donji veš! Ona gola, a ja se stidim! Pomenuh to sinu, on veli:"Neka, majko, što ti to smeta? Ona nije odavde..." Vidim: gleda u nju ka' u zvijezdu! Oči mu ispadaju. Malo to bilo, no ti se oni, iako tu śedimo i mi, dovati pa ti se ljube i ljube, grla da iskopaju jedno drugome. Moj mlađi sin zine u televizor, ja tobož nešto odem u kuhinju...

Muka, što da vam pričam. Ali, ne mogu jedno bez drugoga, pa 'ajde da se i to istrpi. No, zalomi se, pa se tri, četiri mjeseca ne viđoše. Telefoniraju oni, pišu se pisma, al' da se vide, ne da im se. Od obaveza i posla i tako to... Ja se, da mi bog veliki oprosti, obradovah!

Bilo, prošlo, doći će druga... tako sam mislila. I dođe druga, ali koja druga?! Jedna mala iz obližnjeg sela, išla u našu gimnaziju, svaki dan putovalo dijete. Jednom je moj sin primio u kola i prebacio, da l' do škole il' od škole kući, ne znam, ali se tako upoznaše. Njemu bilo dosadno, pa da se malo zabavi sa njom, a ona dijete sa sela, naivno, ne naviklo, ne zna ništa, zaljubila se ka' tetrijeb. Malo to, nego i trudna ostade! E, sad se nema kud! Njeni 'oće da je udaju il' da je ubiju! Nju ili njega. Ona, kukavica, 'oće da se uda! Uzesmo je. Bi svadba, tobož veliko veselje. A ja lijepo vidim: sin mi crkava.

Prolaze mjeseci, on kući rijetko dolazi, ko zna đe ide, đe spava. Kad je tu, spava u dnevnu, ne ide kod nje u sobu. Rodi nam nevjesta sina, mi presrećni. Čak i moj sin srećan. Zavolio dijete odmah. Ali, nju nikako. A ona, jadna, baš ništa ne zna, ništa. Lijepa ka' vila, al' džaba! Crno dijete, mislila da je đetetom sve završila...

Kad mi je unuk imao dvije godine, snaha mi se razbolje. Dva je mjeseca bila tamo u Podgoricu, jedva se vratila u žive. Ja sam nekoliko puta išla da je vidim, a moj sin ni jedan jedini put! Ni dijete da joj odvede. To je, valjda, presudilo. Kad je izašla iz bolnice, dođe kući, i to sama, autobusom. Jadnica, reče: "Ja ću da idem kod mojih..."  

Moj sin  zgrabi onu makanju u ruke, nju samo pogleda i izađe iz kuće. Bog neka mu oprosti, mislim da je bio presrećan. Ja, poćutah, poćutah, pa rekoh: "A dijete?" Ona samo uvi ramena i zaplaka. Ja onda dodadoh: "Ela, idi. Nije trebalo ni da dolaziš, crna kukavice. Oprosti, ako možeš. Idi, ovako nema života ni za tebe, ni za nas." Nikad neću zaboravit' kako me pogledala. I sa mržnjom i sa strahom. Ali, ode. Kasnije se zaposlila baš u našu varoš. Srijetale smo se - vazda se osmijehne, pozdravi, ali mi ne prilazi.

Nikad nije došla ni da vidi dijete. Eno ga on sad veliki, dvades' će na proljeće. Za majku neće da zna. Mrzi je, mislim, onoliko koliko ju je moj sin mrzio kad je oženio. A da je kriva, nije kriva. Kriva sam ja. Ja, što ne spriječih tu ženidbu; što ne porazgovarah sa tom familijom, sa tim đetetom, što joj ne rekoh da nema đe u našu kuću... da moj sin voli drugu! A kriva sam i toj drugoj - nit se ona udavala, nit se ovaj moj više ženio. Ona ne mogla da mu oprosti što je varao sa malom, što je morao da se oženi... On ne htio da moli... Tuga. Ljetos sam ih viđela: sjede u istu kafanu, on za jednim stolom, ona podalje za drugim. Okrenuti leđima, oboje sami ka' dva panja... Eto ti. Ljubav? Kazna! Kazna nad kaznama! Tri osakaćena života, pride nesrećni moj unuk, poraste bez majke...

 

savremene-karijatide-kelly-reemsten

 

Sirota starica nije shvatala da je tu krivac jedino njen sin. I njegova opora arogancija s kojom je zgazio tuđa osjećanja i tuđe živote. Do tada vesela, ženica sada zaplaka. Ali, to nisu bile one tihe suze saosjećanja, nego one teške, što jedva čekaju da se izliju. Što je sad, aman? Ženica reče:

- Ja sam tako ostavila moje dijete...

Starica se ispravi i uključi svjetlo iznad glave, zagleda se u nju kao da avet vidi:

- Zašto, sine?

- Zašto? Zbog... zbog svega. I ja sam se mlada zaljubila. Bila sam u trećem razredu srednje škole, a on stariji, mangup, zgodan... Sviđao se mnogima. Zaljubio se i on u mene, nema što. Bili smo zajedno neko vrijeme i ja ukapiram da sam trudna. On presrećan. Nije me bilo strah od udaje, ali, moji bi me radije sahranili. Neće da čuju! Ipak, udam se ja. Ustvari, nismo se vjenčali, nego... tako... počeli da živimo zajedno.

Umjesto mame i tate, sad sam imala: svekra, đevera, njegovu trudnu ženu i dvoje male dječice. Oni svi ljubazni, dobri, sve djeluje iskreno i lijepo. Moj muž najbolji na svijetu. Sve hoće da uradi za mene i zbog mene, samo neće da odemo odatle. Misli da pripada toj porodici i da mora slušati oca. Zato se ja okrećem školi, idem i polažem vanredno maturu, porodim se, pa se upišem na fakultet. Tad počinju ozbiljniji problemi.

Sve više mi smeta što nas je toliko u jednom stanu; smeta mi gužva u kupatilu, prljavi peškiri i to što mi svako ulazi u sobu i uzima moje stvari. Gadan mi svekar, koji pljuje sa prozora ili štuca i podriguje; u trik-majici izlazi van... Smeta mi sve. Posebno njihove navike da jedu rukama, da đeci brišu usta kuhinjskim krpama, smeta mi, u suštini, primitivizam porodice u koju sam došla. Moj svekar je, pobogu, kupio svinju i klali su je u dvorištu ispred zgrade!?!

Rodila sam i ja sina. Postala sam majka, a ništa znala nisam. Pomagala mi je jetrva, radila oko njega, kao da je njen. Ja sam išla na fakultet, a ona me čekala sa gotovim ručkom, sa presvučenim i nahranjenim djetetom... i sve je to stizala uz brigu o svojoj djeci. Nije dala da išta po kući uradim. Bila mi je majka, a ne jetrva. Mnogo je voljela da joj pričam, nije važno o čemu, i oduševljeno me slušala i slušala. Ponekad sam i izmišljala događaje, samo da njoj udovoljim. Bilo mi je jasno da nije bogzna što vidjela od života. Svaka sitnica ju je mogla zabaviti i nasmijati. Ja sam učila, a ona je izvodila svu đecu iz kuće da mi ne smetaju. I u naručju nosila moga sina, iako je njeno treće dijete bilo starije svega pet, šest mjeseci.

Ni prije ni poslije nisam srela tako dobru i čestitu osobu. Što sam ja više učila, to je moj muž više radio, ali i izlazio. Govorio je: "Što da radim ja, kad ti učiš?" Kažem mu:"Pa, igraj se sa djecom, pomogni Nataši..." On nije mogao da vjeruje da mu to predlažem. Malo, pomalo, udaljlili smo se. Ono što me je natjeralo da konačno odem, desilo se baš na dan kad sam položila važan ispit.

Kupila sam Nataši poklon i odlučila da baš nju, i samo nju, izvedem negdje, da proslavimo i da joj se za sve zahvalim. Mislila sam: nek muškarci čuvaju djecu, mi malo da se provedemo... A ja dođem kući i nađem Natašu uplakanu i pretučenu! Tek tada saznam da nju muž redovno tuče, nego se ona, eto, ne žali, nego krije i trpi. "Kao sve žene", rekla mi je. Ja nisam htjela da budem takva žena. Ne postoji ljubav koja bi me na to natjerala! Moj sin je imao jedva godinu i po kad sam ga ostavila. Otišla sam da razgovaram sa roditeljima. Objeručke su me prihvatili, posebno kad su čuli da ipak studiram. Imali su uslov: da ne dovodim dijete. Samo par dana sam se dvoumila. Mislila sam: jednom ću već doći po njega. Prevarila sam se. Danima sam nosila ponešto od stvari kod mojih, da ne bi ko primijetio što planiram, tako da sam na kraju sa torbicom otišla...

- Kako si se odvojila od đeteta?

- Ne pitajte... Strašno je... Tih dana, kada sam znala što ću da uradim, bila sam kao robot - nisam imala vazduha, drhtale mi ruke, noge... Kobajagi idem na fakultet, a ustvari odem u park i satima plačem. A ispalo je vrlo hladno i proračunato: nikog kući... a dijete... malo...  spavalo...  

Suze su nas gušile, i nijedna se nije sjećala zbog koje nevolje se našla u bolnici. Sve je na svijetu postalo manje važno. Starica je brisala svoje uplakano lice i ponavljala:

- Prokleta ljubav, prokleta...

Ženica je istanjenim glasom nastavila:

- I danas me je stid i žao mi je što se nisam pozdravila sa Natašom. Ona je zaslužila da joj kažem sve. Naučila sam da cijenim dobre ljude baš zahvaljujući njoj. Te ljude sa velikim srcem... što misle da su sami krivi kad nisu srećni. Ali - ja nisam Nataša. Ja sam... neko drugi.

 

sipkovi

- A tvoj muž? Zar te nije tražio?

- Ne. Shvatio je da ih ja... da ih prezirem. Sjetim se što sam sve govorila o njima, o njihovom načinu života, o... o svemu. Tada je patio, svađao se, ubjeđivao me u suprotno, stidio se i ljutio se na mene. A kad sam otišla... shvatio je. Možda su oni dobri ljudi, ali je bilo neprirodno da ja živim tu i tako... nisam mogla. Moj sin sada ima dvanaest godina. Još su na istom mjestu i ponekad dođem, iz daljine ga posmatram. Ne poznaje me, a Natašu zove majkom. Sigurno je bolja od mene...   

Sve smo ućutale. Na plafon se zakačila mreža sjenki. Kad je starica konačno pojurila svoj pomahnitali voz, svitalo je.

Fotografije: FB Ljiljana Dufgran