Kako sam postala hrabra


Autorka ove priče je Tea Vuković, devetnaestogodišnja studentkinja iz Pljevalja. 

Objavljeno: 13. 04. 2019 - 14:55
Trag svjetlosti, Michael Taylor (Light Trace)

Da, ja sam žrtva porodičnog nasilja. Da, ja sam rekla DOSTA. Da, ja sam rekla NE MOŽE VIŠE. Nisam pristala da ostanem žrtva. Borim se. Tako me je naučila moja majka.

Mogle smo da ćutimo i trpimo, mogle smo da prećutkujemo, mogla sam da naučim da tako treba i da pognem glavu kada me pitaju zašto sam uplakana i tužna. Mogla sam da ćutim zbog sramote, jer je kod nas sramota o tome pričati. Mogla sam, ali nisam... Bila sam dijete kada sam  shvatila da se ljubav ne pokazuje udarcima, bila sam dijete kada sam naučila da ono što nam se dešava nije dobro,  iako se dešava i drugima. Bila sam dijete kada sam naučila da ne smijem da trpim. Da, i tome me je naučila moja majka.  

Mogla sam  lažem da sam pala niz stepenice ili se slučajno udarila o prozor. Ko zna koliko se sličnih izgovora svakodnevno smisli iz istog razloga, a da se skoro svi prave da ne znaju o čemu se radi, a da svi glume da vjeruju u njih. Nisam spremna da pričam o detaljima, jesu iza mene, ali su tragovi i dalje u meni, koliko god da sam jaka, a jesam… Zato nećemo o detaljima, ali razumijemo se, to je najvažnije. Razumijemo se da moramo reći – Nikada više!

Nije lako biti dijete razvedenih roditelja. Nije lako nikome, nikad, u bilo kojoj, ali u maloj sredini, kakav je moj rodni grad, to je još teže. Nekako ste obilježeni, uočite poglede sažaljenja i naučite da ih prepoznjete još od malena. Meni to nije bilo potrebno, nije mi trebalo, niti mi danas treba.

Nije lako biti razvedena žena u našem društvu. Da, živimo u 21. vijeku, ali moramo biti iskreni prema sebi i priznati da dobar dio nas dosta kaska za tim. Dok savremeni svijet govori o pravu žene na izbor, kod nas se govori o raspuštenicama, kod nas se o razvedenoj ženi govori u negativnom kontekstu. To je naša realnost.  A realnost koju ne smijemo zanemariti jeste i činjenica da,  kako za okolinu ne bi postale raspuštenice, dosta žena, i sada u momentu dok ja ovom pišem, uči svoje ćerke da treba da ćute i trpe , jer tako treba. Ne, ne treba tako, ne ne smije tako! Pozivam sve majke da ovo govore svojim ćerkama, kao što je meni govorila moja.  

Rano sam odrasla, nekako me život natjerao na to. Nisu mi falile lutke i igračke, ali su i obaveze prebrzo stigle i sada mogu da kažem da su mi teško padale, jer sam morala da prekidam igru, zbog toga sto sam morala da spremam ručak ili sredim kucu, jer je mama radila. Nije to tražila od mene, sama sam htjela da je iznenadim, da je učinim ponosnom, da zna da može da računa na mene i da ću uvijek biti njen oslonac, kao što je i ona moj.

Male sredine te pojedu, ako im dozvoliš... Čudan smo mi svijet, koji se stalno poziva na solidarnost, saradnju i podršku, a upravo toga nam najviše fali. Ne pričam o sažaljenju. Ne, ne, o tome nikako... Pričam o tome da pomognete nekome kome je pomoć potrebna, a da pri tom ne tražite ništa zauzvrat, pričam o tome da adekvatno platite nečiji trud i rezultate rada, a ne da iskorišćavate žene šesnaestočasovnim radom samo zato što ste svjesni da nemaju muška leđa i da im je neophodan novac. Meni su moja leđa danas dovoljna i tako će biti i sjutra. Nije me pojela mala sredina, to mi nije dozvolila majka. 

Odrasla sam u borkinju koji ima jasan cilj u zivotu, hrabro koračam ka njemu i nema te prepreke koja će da me zaustavi. Nakon stečenog obrazovanja, postacu finansijski samostalna, niko tu slobodu neće moći da mi oduzme. Naučila sam, vidjela i sama da je za tu slobodu neophodna ekonomska nezavisnost Ova desetka u indeksu mi potvrđuje da sam na pravom putu. I ona je posvećena mojoj majci. Ne, to nije Jelena žena koje nema, to je žena koja me je rodila, odgajila i naučila da budem odvažna i hrabra i da jasno kažem NE, TAKO SA MNOM NE MOŽE!

Moja Jelena je moja savremena karijatida, a ja sam njena, ali valjda tako misle svaka majka i ćerka.  

 

tea-vukovic