Manjkav portret palog boga

Ovo je klasičan primjer filmskog igranja na sigurno i izbjegavanja i te kako zanimljivih, ali za subjekta prilično štetnih tema kao što su skandali, profesionalni neuspjesi i političko koketiranje sa diktatorima poput Kastra i Čaveza.

Objavljeno: 25. 08. 2019 - 08:11

Piše:

Marko Stojiljković

 

Maradona. Genije i budala. Sportista i narkoman. Bog i vrag lično. Dečak iz sirotinjskog predgrađa bez asfalta i plejboj u plavom „ferariju“. Majstor i varalica. Vredni radnik i mutikaša koja uživa u skandalima. Koliko je od tih ekstrema i dualnosti moguće pronaći u ljudskom biću? I može li čovek uopšte živeti sa njima? Odgovore na ta i još neka pitanja možete potražiti u novom dokumentarcu Asifa Kapadije.

Nakon premijere u Kanu i intenzivne letnje festivalske turneje, film „Diego Maradona“ stigao je i u Sarajevo.

Pristupačan stil

Kapadija je autor koji izgrađenim, a opet pristupačnim stilom i vrhunskom tehnikom može prodati u suštini vrlo klasične biografije ili čak hagiografije poznatih ličnosti. To mu je pošlo za rukom sa Airtonom Senom, mada to nije bilo naročito teško jer je brazilski vozač Formule 1 bio omiljen za života, što je tragična smrt samo učvrstila (na stranu neupitni vozački kvaliteti i upitna takmičarska etika).

Uspelo mu je i da nas uveri u muzički genije problematične zvezde Ejmi Vajnhaus. Sa Maradonom stvari, ipak, stoje nešto drugačije pa domet filma van tehničkog aspekta ostaje malo niži.

Razlog je vrlo jednostavan. Kapadijin subjekt je živ i zarađuje hleb nasušni medijskim eksponiranjem i ne baš sjajnim trenerskim poslom u karijeri koja je obrnuto proporcionalna onoj senzacionalnoj igračkoj i vodi od istaknutih pozicija u fudbalskim kulturama do onih manje prominentnih na fudbalski egzotičnim mestima. A živ Maradona će, budimo uvereni, uticati na film o sebi.

Preskočene teme

Zbog toga je Kapadijin „Diego Maradona“ primer igranja na sigurno i izbegavanja i te kako zanimljivih, ali za subjekta prilično štetnih tema kao što su skandali (autor ih dozira, ali se ne zadržava previše na njima), profesionalni neuspesi (preko igračkih se preleće, trenerski se i ne spominju) i političko koketiranje sa levičarskim diktatorima poput Kastra i Čaveza (o tome dobijamo uvid samo preko tetovaža na recentnijim fotografijama i snimcima).

Kapadija se najviše fokusira na fudbal, pa će fanovima igre i igrača pružiti gomilu retkog ili pomalo zaboravljenog materijala u obliku golova, važnih utakmica, šansi i asistencija u reprezentativnoj i klupskoj karijeri, naročito od sredine do kraja osamdesetih godina u Napoliju, gde je Maradona stekao status božanstva. U drugom planu se propituje taj status, odnosno uspon i pad u nemilost koji nemaju nužno veze sa sportom, koliko sa emocijama - i Maradone i njegovih fanova.

 

Izvrsna tehnika

S druge strane, neki od skandala nisu mogli a budu preskočeni. O vezi sa mafijom, konzumaciji kokaina, intenzivnom žuranju, bračnim neverstvima i vanbračnoj deci dobijamo svedočanstva sa raznih strana, uključujući i ondašnju suprugu Klaudiju Viljafanje i ljubavnicu Kristijanu Sanagru. Iako je osvežavajuće da selebriti dokumentarac ne odlazi u „žutilo“, utisak je da nešto ipak tu fali, odnosno da se režiser nije usudio da pođe dovoljno duboko, naročito u smislu ispitivanja „palog“ boga.

Kapadija je sposoban da zamaskira mane filma izvrsnom tehnikom, otprilike kao i Maradona kada je igrao utakmicu posle nekoliko noći žuranja i jednog dana „čišćenja“. Ima i znanja i kondicije da to izvuče iz više od 500 sati materijala u različitim formatima (beta i U-matic snimci, arhivski snimci i fotografije, zapisi koji podsećaju na kućne, ali su ih ipak snimali profesionalci za film koji nikada nije objavljen). I da nam prenese informacije od relevantnih sagovornika u voice-over naraciji i bez „glava koje govore“, tako da video-materijal glatko teče.

Istina je da bi film „Diego Maradona“ mogao biti ili kraći od 130 minuta ili mnogo provokativniji, naročito u smislu odvajanja osobe od persone, ali ni ovako nije moguće tvrditi da je loš.

Ocjena: 3