Fon Karajan je definicija savršenstva

Ove sedmice za čitaoce Objektiva najbolje i najgore naslove iz svijeta filma, televizije i muzike izdvaja pijanista Andrija Jovović

Objavljeno: 12. 10. 2019 - 13:47

ZGRABI

FILM

Nijesam neki filmofil, ali Dušan Makavejev me svaki put oduševljava. Naročito filmovima „Čovek nije tica“ (1965) ili „W. R: Misterije organizma“(1971). Baviti se takvim tabu tematikama i komentarisati ih u ondašnjoj državi i socijalnoj klimi, ta umjetnost najvišeg nivoa i izražavanje hrabro i bez kompromisa, to fali današnjem društvu. Njegov kratki film „Spomenicima ne treba verovati“ (1958) je genijalan, vrlo relevantan i za našu (pogotovu crnogorsku) današnjicu. Volim Felinija i naravno Živka Nikolića. S druge strane je možda i moj omiljeni film - Diznijev „Jungle Book“ (Džon Favro, 1967) sa fenomenalnim soundtrackom. Svaka numera je super. Čak i Luis Armstrong ima sjajnu verziju „Bare Necessities“.

TV

TV ne gledam praktično nikad, serije relativno često. Preporučujem „House of Cards“. Perfektna sve do posljednje sezone. Bez Kevina Spejsija nijesam pogledao nijednu epizodu. Volim „Mad Men“, „The Sopranos“. Od domaćih „Đeknu“ i „Otvorena vrata“ (Vesna Trivalić je tu fantastična) gledam jednom godišnje.

MUZIKA

Vrhuncem klasične i sve druge muzike smatram Karajanove snimke Betovenovih simfonija. Na njegovu muzičku reputaciju danas se u zapadnom svijetu pomalo gleda i sa rezervom, zbog autoritativnih (ali efektivnih, plodnih) načina dirigovanja kao i kontroverze oko nastupanja tokom Hitlerovog režima. U eri pretjerane političke korektnosti i često isforsirano i na silu „izvojevane“ socijalne pravde, vrlo često na uštrb kvaliteta i objektivnosti, treba gledati suštinu stvari, a Karajanova (i Betovenova) suština je upravo objektivna i umjetnički istinita. Ovi snimci desetine godina kasnije nose neprevaziđenu energiju i služe kao referenca za sve nove snimke ovih simfonija. Herbert fon Karajan je za mene definicija savršenstva! Albumi popularne muzike koje rado i često slušam su „Everybody Digs“ Bila Evansa koji mi je omiljeni neklasični pijanista, „Sgt. Pepper“ od Bitlsa, Klešov „London Calling“, kao i Tupakov „All Eyez on Me“ - briljantan album, izuzetan umjetnik.

Moje najčešće diskusije o muzici i muzičkom ukusu tiču se rasprostranjene teze o postojanju određene tzv. „kvalitetne, dobre“ muzike i one druge, što smatram ako ne skroz netačnim, onda u dobroj mjeri primitivnim i pretencioznim shvatanjem i slušanjem. Pitaju me: „Kako ti kao klasični pijanista, možeš/smiješ da slušaš to?! (hip-hop, elektroniku, narodnjake, pop, bilo šta što se ne uklapa u viziju dobre muzike te osobe).

Muziku treba, makar u početku slušati „otvorenih ušiju“, bez predrasuda, i ne davati mnogo prostora stereotipima ili ustaljenom mišljenju određenog društva ili kruga ljudi. Ukusi su različiti, svemu treba dati šansu, pa ako ti se tad ne svidi ili ne odgovara - tek onda odbaci. Slušanje npr. Glena Gulda ne isključuje slušanje Olivera Mandića, kao što slušanje grupe Depeche Mode ne isključuje Vlada Georgieva (makar za moje shvatanje muzičkog ukusa).

ZAOBIĐI

FILM

Sve vrste romantičnih komedija i ostalih štancovanih filmova koji se zaboravljaju nakon 20 minuta. Takođe, rijetko mogu da gledam jugoslovenske partizanske filmove; čak i uz određenu dozu od starijih generacija preuzete nostalgije vezano za tih nekoliko evergreen naslova, jako mi je teško da ih odgledam do kraja.

MUZIKA

Izbjegavajte izričito šatorske narodnjake i prejeftine moderne produkcije kao što su Jala, Buba i Maja Berović. Isto tako površne, drugoklasne eks-Ju rok bendove, npr. Piloti, Divlje jagode i slično.

TV

Sve vrste ružičastih i ostalih, njima sličnih TV kanala i sadržaja, rijaliti,  informativne emisije, koji nam, nažalost, uveliko kroje sadašnjicu.

 

(FOTO: Duško Miljanić)